img

Kako Prihvatiti I Zavoleti Naš Nesavršeni Svet?

Šta ako bismo vam rekli da čak ni život u utopiji ne bi bila garancija srećnog života?

Naravno, nema sumnje da bi bolje društvo i pravedniji politički sistem, iskreni partneri i prijatelji koji nikada ne lažu rešilo mnogo problema na ovom svetu, ali čak ni tada, niko ne bi mogao da vam garantuje da ćete se osećati ispunjeno, smisleno i zadovoljno.

Mnogi ljudi zahtevaju mnogo od okolnosti i ljudi oko sebe, ni ne primećujući koliko zapravo očekuju. Kada okolnosti ili ponašanja nisu u skladu sa njihovim očekivanjima ostaju preplavljeni negativnim emocijama poput razočarenja, tuge, besa i uznemirenosti. 

Svi smo nekada imali preteranu reakciju na neki događaj, i to je normalno. Život u Beogradu nas je bar jednom naterao da preterano reagujemo na preveliki broj ljudi u jednom autobusu i pažljivo isplaniramo selidbu na Aljasku do sledeće stanice. Međutim, afektivna emocija prođe i život nastalja dalje čim kročimo na tlo željene stanice.

Ipak, nemali broj ljudi, na osnovu sličnih situacija sebe može dovesti do većih emotivnih problema. Najveći broj ljudi nije ni svesno da od sebe, ljudi ali i celog univerzuma, zahteva nešto što se u REBT literaturi definiše kao apsolutistički zahtev. 

Šta su apsolutistički zahtevi i kakav uticaj imaju na naš život?

Autobus je pun ljudi, pada kiša, a vi kasnite na dogovoreno viđanje sa prijateljem. Izlazite na stanicu i shvatate da ste u međuvremenu dobili poruku u kojoj prijatelj moli da pomerite viđanje za pola sata. 

Kako biste reagovali u ovoj situaciji?

  • Ne bi vam bilo svejedno, ali biste sačekali prijatelja. Moguće je da je i on u saobraćajnoj gužvi, u svakom slučaju sačekaćete njegov odgovor; 
  • Okrenuli biste se  i ušli u prvi autobus u smeru kuće jer ne možete da podnesete da ste se vi toliko potrudili da stignete na vreme, a da vam ovako vraća neko koga nazivate prijateljem;
  • Bili biste užasno uznemireni i pomislili da je ovo samo kap koja je prelila čašu – saobraćajna infrastruktura grada je užasna, moji prijatelji su užasni, a ovaj život je užasan i neizdrživ.

Ukoliko ste se prepoznali u druga dva odgovora, vreme je da poradite na svojim uverenjima, jer vrlo verovatno imate sklonosti ka apsolutističkim zahtevima od drugih.

Apsolutističkim zahtevima se u REBT-u podrazumevaju svi zahtevi ljudi koji se drže bezuslovnih trebalo bi i apsolutnih moranja. Odnosno, ovo su verovanja ljudi da određene stvari apsolutno moraju ili bi trebalo da se dese, a da su određeni uslovi i ponašanja nužni, poput – ljubavi, prihvaćenosti, vrednovanja itd.

Ljudi koji su skloni apsolutističkim zahtevima, zapravo, implicitno predpostavljaju da postoji neki “Zakon Univerzuma” koji je nužan i ispravan u svakoj okolnosti. Kada ovi zahtevi nisu ispunjeni u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, osoba oseća uznemirenost, katastrofizira i ubeđuje se u nepodnošljivost situacije.

Apsolutistički zahtevi od prijatelja koga čekate i GSP-a

Apsolutistički zahtev od GSP-a zvuči smešno, zar ne?

No, činjenica je da većina nas vrlo često ubeđuje sebe da je situacija u autobusu nepodnošljiva

U racionalno emotivno bihejvioralnoj teoriji razlikujemo tri vrste apsolutističkih zahteva: 

  •  Zahteva od sebe;
  •  Zahteva od drugih;
  •  Zahteve od sveta.

Neispunjeni zahtevi od sebe najčešće dovode do ego-anksioznosti, dok neispunjeni zahtevi od drugih ljudi i ostatka sveta dovode do komfor-anksioznosti, koja povlači sa sobom značajne emotivne probleme poput užasavanja od svake neprijatnosti i frustracije.

Upravo je ključ zdravog emotivnog odgovora i psihičke stabilnosti, u uspehu tolerisanja nelagodnosti i frustracije. Tolerancija diskomfora za viši cilj, dovodi do dugoročne sreće i ispunjenosti, nasuprot potrazi za momentalnim gratifikacijama.

Vratimo se na primer prijatelja koji vam po kiši javlja da će kasniti 30 minuta.

Ukoliko je vaša prva intuicija bila da se okrenete i uđete u prvi autobus u smeru kuće jer ne možete da podnesete da ste se vi toliko potrudili da stignete na vreme, a da vam ovako vraća neko koga nazivate prijateljem, pokazali ste nizak prag frustracione tolerancije. 

Nizak prag frustracione tolerancije pokazuje ideju kod ljudi da određene situacije ne mogu da podnesu, te izbegavaju suočavanje sa njom. Pored niskog praga frustracione tolerancije, u ovom primeru mogli smo da primetimo i drugi nezdravi proces, a to je – ocenjivanje ljudi. 

Ljudi skloni ka ocenjivanju ljudi vrednuju celokupnu ličnost sebe ili drugog, na osnovu jednog postupka. Ovo je klasična logička greška generalizacije, gde se rezonuje na principu – ja sam (ili on je) uradio lošu stvar, dakle ja sam loša osoba. Ljudi sa ovim tendencijama podložni su depresiji, defanzivnosti i hostilnosti. 

U drugom primeru, gde bi osoba bila užasno uznemirena i pomislila da je ovo samo kap koja je prelila čašu – saobraćajna infrastruktura grada je užasna baš kao i prijatelji i život, vidimo klasičan primer katastrofiziranja kada događaje koji su se desili, ili koji će se desiti, vidimo u najgorem mogućem svetlu i uzimamo samo najgori mogući slučaj kao istinit.

Zbog čega ljudi imaju tendenciju ka katastrofiziranju okolnosti?

Ljudi koji su skloni generalizacijama, katastrofiziranju i jednodimenzionalnom ocenjivanju ljudi, upravo su oni koji veruju u apsolutno moranje iz kojih proizilaze apsolutni zahtevi. 

Na primer, ovakvi ljudi će često imati kao jedno od osnovnih principa i uverenja to da – se ljudi uvek moraju ponašati dobro i ispravno, što kasnije dovodi do konkretnog verovanja kao što je – on nije trebalo to da uradi, odnosno nije smeo. Ovo dovodi i do mnogih drugih brojnih čvrstih negativnih uverenja kao što su:

  • Sve ili ništa –  Ukoliko sada odradim ovo loše, a ne smem to da uradim, ja sam kompletni luzer, koji apsolutno nije vredan ljubavi.
  • Fokusiranje na  negativno – Zbog toga što ne mogu više da podnesem stvari loše stvari koje se dešavaju oko mene,  ne vidim kako mogu ikako da budem srećan u vezi života. 
  • Minimiziranje pozitivnog – Moj prijatelj je imao par dobrih postupaka u životu, ali ovo apsolutno nikada nije trebalo da se desi, i neoprostivo je. 
  • Sad ili nikad – Na osnovu ovoga što sam video danas, jasno je da će uvek biti ovako i da se nikada ništa neće promeniti.

Kako prevazići ova uverenja?

Jasno je da su sva pobrojana uverenja iracionalna, i da su apsolutno logički neodrživa. A ključ za promenu ovih uverenja je upravo rad na mora i trebalo bi. Psihička rasterećenost i potencijal za kvalitetan život nastaje upravo na raskrinkavanju ovih uverenja, odnosno:

  • Menjanjem rigidnih zahteva prema sebi, drugima i svetu, preferencijama, odnosno željom – Moram/ne smem vs. Voleo/la bih, ali ne moram, bilo bi poželjno, ali to ne znači da ne smem;
  •  Prihvatanje složenosti životnih uslova, drugih osoba i samih sebe, ne možemo takve celine podvesti pod jednu zajedničku ocenu – Ja sam loš/drugi su loši/život je loš vs. mi smo nesavršena ljudska bića i život je kompleksan i dinamičan;
  • Tolerisanje neugodnosti onda kada je to u našem najboljem interesu –  da li je bitnije prijateljstvo ili povinovanje nužnim zahtevima koje ste postavili?

REBT terapeuti veruju u moć ljudske odluke da radena tome da promene njihova disfunkcionalna uverenja i ponašanja, te da radom na sebi mogu doći do:

  • Mogućnosti da vide kada njihova iracionalna uverenja doprinose pogoršanju realnoj situaciji;
  • Uvida koliko mogu promeniti svoj način razmišljanja i time uticati na situaciju;
  • Kao i da mogu apsolutno ili u velikoj meri prevaziđu svoja disfunkcionalna ponašanja koja ih sprečavaju da napreduju.

REBT stanovište o ljudskoj prirodi je prilično optimistično, i zasniva se na verovanju da prevazilaženjem niskog praga tolerancije na frustraciju i dogmatičkih životnih uverenja, život postaje značajno lakši i dovodi do srećnijih individua koja ne zahtevaju od sveta i ljudi da se prilagodi njima, već traže način da ga zavole nesavršen kakav jeste.

Život će uvek biti pun nepredvidivih okolnosti van naše kontrole, a vrlo često, stvari i ne treba da budu onakve kakve smo ih mi zamislili.

Rad na sebi je dug proces, a dugo uvrežena uverenja nije lako prevazići, iako se naizgled čini tako. Beautiful Minds tim vas poziva da učestvujete u svom životu s punom pažnjom, i na vreme prekinete začarani ciklus iracionalnih uverenja koje vas ometaju u cilju da živite uspešan i autentičan život! Vidimo se!

Diplomirani psiholozi
Jelena Stanivuković i David Ramadani