Moguće je da ne postoji važniji aspekt za naše mentalno blagostanje od slike koju imamo o sebi. Brojni simptomi depresije, anksioznosti i drugih mentalnih problema upravo ukazuju na ovo. Mnoga iskustva ljudi sa pomenutim često svedoče o niskom nivou samopouzdanja, osećaja bezvrednosti i krivice i drugo.

Ovome nikako ne pomaže i činjenica da živimo u društvu u kome su nezavisnost, uspeh i status od izuzetne važnosti za prihvatanje i priznavanje pojedinca. Ovo nam još otkriva i jedan globalni fenomen koji je posebno važan – prepoznatost od strane savremenog društva moguća je samo pod određenim uslovima.

Cenjen sam zato što sam uspešan u svom poslu, a zbog toga sam i voljen i prihvaćen. 

U prošlom tekstu, govorili smo i učili kako da prihvatimo i zavolimo naš nesavršen svet koji nas okružuje, umesto da pokušamo da ga u celosti promenimo. Zaključili smo da je to pre sevega jednostavnije, a na kraju i racionalnije rešenje. Danas je vreme da naučimo da zavolimo i nesavršene sebe, iskreno i bezuslovno.

Kako je to moguće, saznajte u nastavku teksta!

Apsolutistički zahtevi prema sebi – najveća prepreka prihvatanju sebe

Kada smo govorili o ljubavi ka našem nesavršenom svetu i ljudi koji nas okružuju, zaključili smo da možda od njih previše očekujemo. Kao što pretpostavljate, ova nepravda vrši se u oba smera. Društvo često, očekuje previše i od nas, kao i mi od njega, na osnovu čega kreiramo i brojna nerealna očekivanja prema sebi.

Kada smo govorili o nesavršenom svetu, pomenuli smo apsolutističke zahteve, podsećanja radi, apsolutističkim zahtevima se u REBT-u podrazumevaju svi zahtevi ljudi koji se drže bezuslovnih trebalo bi i apsolutnih mora. 

Odnosno, ovo su verovanja ljudi da određene stvari apsolutno moraju ili bi trebalo da se dese, a da su određeni uslovi i ponašanja nužni, poput – ljubavi, prihvaćenosti, vrednovanja itd. Rekli smo takođe, i da u racionalno emotivno bihejvioralnoj teoriji razlikujemo tri vrste apsolutističkih zahteva:

•  Zahteva od sebe;
•  Zahteva od drugih;
•  Zahteve od sveta.

Neispunjeni zahtevi od sebe najčešće dovode do ego-anksioznosti, dok neispunjeni zahtevi od drugih ljudi i ostatka sveta dovode do komfor-anksioznosti, koja povlači sa sobom značajne emotivne probleme poput užasavanja od svake neprijatnosti i frustracije.

Danas nas zanima prva tačka, odnosno apsolutistički zahtevi od sebe, kao i koje to negativne posledice ego-anksioznost ima po naš život.

U čemu je problem sa zahtevima od sebe?

Možda se pitate – ali zašto je problematično zahtevati stvari od sebe? Da li to znači da ne treba da imam baš nikakve životne aspiracije i želje ka uspesima?

Pretpostavljate da je odgovor – ne. Ljudi apsolutno treba da imaju želje i aspiracije  u životu, i da se trude da postignu sve što su zamislili. Naprotiv, životna misija i cilj i te kako mogu povoljno uticati povoljno na mentalno zdravlje ljudi! Ipak setite se formulacije apsolutističkih zahteva koja podrazumevaju treba i mora.

Problem nastaje onda kada zdrava želja za uspehom i ostvarivanjem svojih želja postane apsolutni zahtev, koji počiva na uslovnoj filozofiji.

• Volim sebe, zbog toga što sam uspešan u svom poslu;
• Volim sebe zbog toga što me vole i drugi;
• Volim sebe jer imam život o kakvom mnogi sanjaju.

Ovo su odlične mantre onda kada sve u životu ide onako kako smo zamišljali, onako kako želimo da bude. Međutim, život je nepredvidiv, a ljudi su bića podložna greškama – šta ukoliko se ovi uslovi promene? Da li u slučaju da više niste uspešni u poslu više nećete voleti sebe? Za mnoge, ovo znači upravo to.

Racionalno je da čovek preferira uspeh nasuprot neuspehu i prihvaćenosti od strane društva, ali je iracionalno zahtevati ovo po svaku cenu, jer vaša ljubav prema sebi, ne sme zavisiti od spoljašnjih okolnosti – vi imate svoju, intrinsičnu vrednost koja je nepodložna eksternim promenama.

Samopouzdanje vs. samoprihvatanje

Jedan od osnivača REBT-a, Albert Elis prepoznao je razliku između dva pojma koja su osnov ljubavi prema sebi, ali i ključ za prihvatanje drugih. U pitanju je razlika između samopouzdanja i samoprihvatanja. Naime, nasuprot savremenim intuicijama, baza zdrave slike o sebi,  nije samopouzdanje već samoprihvatanje.

Iako je zdravo samopouzdanje vrlo korisno i dobro za ličnost, ono vrlo često zahteva eksternu potvrdu sveta. Kada je neko, recimo, samopouzdan u svoje znanje o istoriji, vrlo je verovatno da je procesom socijalizacije, između ostalog, dobio potvrdu za svoje znanje – ocenom u školi, fakultetu ili potvrdu slušaoca.

Albert Elis uvideo je da je zapadna kultura opterećena uspesima i potvrdama o uspesima – kao što je recimo ocena u školi. Ono što je problematično kod ovog koncepta jeste – znanje o istoriji je divno, i divno je da ga ljudi prepoznaju, međutim, vaša vrednost nije ništa veća ili manja ovom činjenicom.

Vrednost čoveka nije merljiva nikakvim umećima, dostignućima i znanjem. Samoprihvatnaje je zapravo filozofska pozicija protiv samoocenjivanja. Čovek i njegova ličnost nisu prosti zbir dostignuća, kvaliteta i uspeha, već su jedinstveni, neponovljivi skup karakteristika koji ima vrednost po sebi.

Najzdraviji ego je odstustvo istog 

Ljudi su nesavršeni, skloni greškama i ne mogu uvek dobiti odobrenje drugih ljudi. Samoprihvatanje može pomoći u slučajevima osećanja bezvrednosti, anskioznosti, krivice, stidljivosti, drama i drugih destruktivnih ponašanja prema sebi uslovljenim prevelikim očekivanjima i apsolutističkim zahtevima od sebe.

Koliko puta ste čuli frazu ne možeš da voliš drugog dok ne naučiš da voliš sebe?

Samoprihvatanje ne samo da pomaže da bezuslovno zavolimo sebe, već i da bolje razumemo druge. Kada prihvatimo sebe kao pogrešivu osobu, čija je vrednost uslovljena isključivo njenim jedinstvenim postojanjem, lakše ćemo oprostiti drugima, i naravno, volećemo ih uz mnogo manje uslova, mora i trebalo bi.

Ovo naravno ne znači da samoprihvatanje znači apsolutnu lišenost odgovornosti za sve greške koje vi ili drugi napravite, naprotiv. Znači samo da ste u svoju procenu i sud uključili sve aspekte, i ostali osetljivi i puni razumevanja na svoje i tuđe greške, odnosno da je izvršena kvalitetna emocionalna validacija.

Ovo takođe znači i da verujete u pozitivnu promenu, što će dovesti do optimističnijeg pogleda na budućnost. Takođe, samoprihvatanje ne znači dići ruke od svega, i zapostaviti životne težnje, poslovne uspehe, ili bilo koje druge, vaše lične, aspiracije. Naprotiv, ljudi se generalno bolje snalaze u životu onda kada su uspešni, prihvaćeni i samopouzdani u onome što rade.

Samoprihvatanje je sposobnost prepoznavanja da je vaš život proces, a ne gotov proizvod. Pozitivine životne aspiracije doprinose kvalitetu vašeg života, ali ne i njegovoj vrednosti – vrednost je datost koju imate rođenjem.

Kako da prestanete da brinete i zavolite sebe?

Kao i za većinu stvari u životu – lakše je reći nego uraditi.

Imajte u vidu da je proces samoprihvatanja i izgradnje ljubavi prema sebi dug i zahtevan. No, prvi korak je svakako prepoznavanje sopstvenih osećanja, i uticaj koji događaji oko nas imaju na njih. Ovi spoljni uticaji poput socijalizacije, te životnih iskustava i okolnosti jako utiču na naše usvojene mehanizme i šablone ponašanja.

Ipak, ovaj uvid je značajan upravo da bi se ti pogrešni mehanizmi i destruktivna ponašanja konzistentnim radom i zalaganjem pretočila u pozitivna. Ovakvi uvidi su naročito važni kada je reč o menjanju uverenja i filozofije samopouzdanja u samoprihvatanje. 

Podsetimo se da  je ključ za promenu ovih uverenja je rad na mora i trebalo bi. Psihička rasterećenost i potencijal za kvalitetan život nastaje upravo na raskrinkavanju ovih uverenja, odnosno:

• Menjanjem rigidnih zahteva prema sebi – Moram da uspem vs. Voleo/la bih da uspem, ali ne moram, bilo bi poželjno, ali to ne znači da moram;
•  Prihvatanje složenosti životnih uslova – Ja sam loš jer sam neuspešan  na poslu vs. mi smo nesavršena ljudska bića, a poslovni uspeh zavisi i od brojnih socijalnih okolnosti van moje kontrole;
• Tolerisanje neugodnosti onda kada je to u našem najboljem interesu –  Ja ne mogu da podnesem to da nisam percipiran kao uspešan vs. trenutno nisam percipiran kao uspešan, ali radim na tome da postanem, u skladu sa svojim individualnim procesom i putem.

Prihvatanje filozofije samoprihvatanja zahteva rad i akciju, podrazumeva zamenu starih uverenja i šablona mišljenja sa novim, korisnijim načinima mišljenja i ponašanja. Svaka značajna promena u životu zahteva naporan rad.

Rad na sebi, je proces, i moguće je da ćete se zateći da čak i nakon godina rada na promeni uverenja ocenjujete sebe i preispitujete svoju vrednost. Ali nemojte zaboraviti da je biranje sebe pre svega izbor, a vaša individualna vrednost je moćna prednost koju vam niko ne može oduzeti niti preispitivati.

Rad na sebi je dug proces, a dugo uvrežena uverenja nije lako prevazići, iako se naizgled čini tako. Beautiful Minds tim vas poziva da učestvujete u svom životu s punom pažnjom, i na vreme prekinete začarani ciklus iracionalnih uverenja koje vas ometaju u cilju da živite uspešan i autentičan život! Vidimo se!

Diplomirani psiholozi
Jelena Stanivuković i David Ramadani