Između Bola i Patnje – Umetnost Prihvatanja

“Kada ga pogodi osećaj bola, neuk čovek oseća dva bola, telesni i mentalni. Ali mudrac, kada ga pogodi osećaj bola oseća samo jedan bol, telesni, ali ne i mentalni.” – Buda

Bol i patnja su neizostavni deo ljudskog iskustva, međutim ljudi su često skloni da ova dva iskustva pomešaju. Iako su usko povezane, postoji razlika između bola i patnje. Naime, bol je fizička nelagodnost koju telo oseća kao odgovor na  povredu, kada se udarimo nadražujemo C vlakna i javlja se signal bola koji tu infromaciju šalje mozgu.

No, istraživači su došli do saznanja da se isti centri u mozgu aktiviraju i onda kada osećamo kada doživimo traumatična iskustva poput gubitka posla ili prijatelja – tada govorimo o mentalnom bolu. S druge strane, patnja je mentalna borba koja se javlja na osnovu osnovu našeg mišljenja o bolu.

Iako neugodna pomisao, činjenica je da je bol, kako fizički tako i mentalni, neizbežan segment ljudskog postojanja, koji ćemo iskušavati sve dok smo živi. Patnja je mentalno iskustvo otpora i odbacivanja ove objektivne stvarnosti. Ovo možemo prikazati kroz sledeću jednačinu: BOL + OTPOR = PATNJA.

Kad ne možemo da prihvatimo stvari onakve kakve jesu, patimo. Pa iako na iskustva bola ne možemo uticati, na otpor prema njemu, odnosno patnju – možemo, budući da je to reon onoga na šta možemo uticati. U nastavku teksta, dajemo vam smernice kako da se uspešno suprotstavite otporu prema patnji i poboljšati svoj kvalitet života.

Važno je napraviti razliku između promenjivih i nepromenjivih okolnosti

Ako zahtevamo od nepromenjivih okolnosti da budu drugačije nego što jesu mi zahtevamo da se realnost promeni samo zato što mi to želimo. Ma koliko želeli da naša proslost izgleda drugačije, da određena osoba bude drugačija ili da se određeno iskustvo koje se dešava promeni – naš zahtev to neće promeniti.

Dokle god zahtevamo da su stvari drugačije nego što jesu mi udaramo glavom o zid realnosti – patimo. Kada odgurujemo bol, trošimo energiju na odupiranje stvarima koje obično ne možemo da kontrolišemo. Umesto toga što energiju trošimo na odupiranje činjeničnom stanju, mnogo je produktivnije da se usmerimo na ono što se da promeniti, poboljšati, ono što može učiniti da nam bude bolje.

Više bih volela da ne slušam buku sa građevine celo jutro dok pokušavam da radim, ali stvaranje napetosti oko toga neće promeniti raspored izgradnje grada. Ovo ne znači da treba da se ubeđujemo da je buka prijatna, ona to nije, ali je važno primetiti da ne možemo ni da je zaustavimo.

Ako se odupremo buci (žalbama i ogorčenim uzdasima na svakih nekoliko minuta), jednostavno povećavamo nelagodu. Ako je iskustvo koje proživljavamo neprijatno, pravo pitanje je možemo li to jednostavno da pustimo? Ne treba potiskivati, ako primetimo buku, možda je ta samo… pa, zvuk.

Na osnovu tog osećanja skloni smo da kreiramo ceo narativ o neefikasnosti građevinskih preduzimača. Ali nakon svesnog posmatranja, shvatićemo da patimo samo kada odrđene okolnosti proglasimo nedopustivim, katarstrofalnim ili neizdrživim. 

Kako nam stoicizam može pomoći u prevazilaženju patnje?

„Glavni zadatak u životu je jednostavno ovo: identifikovati i odvojiti stvari tako da jasno mogu reći sebi koje okolnosti nisu pod mojom kontrolom, a koje mogu uraditi sa izborima koje zaista kontrolišem. Gde onda da tražim dobro i zlo? Ne u okolnostima koje ne kontrolišem, već u sebi, u svojim izborima.“ – Epiktet

To što smo određene okolnosti proglasili nedopustivim, katastrofalnim ili neizdrživim neće promeniti realnost, a nas će uvesti u patnju. Čovek ima sposobnost da se navikne i adaptira na bilo koju okolnost i ovo treba iskoristiti kao prednost. Lakše je reći nego učiniti, zar ne? Zato vežbamo prihvatanje strvari onakvih kakve jesu i podizanje tolerancije na nelagodu.

Sigurno vas neće začuditi što su na mnoge pravce savremene psihoterapije uticale upravo stoičke ideje i učenja. Kada kažemo da je neko neku životnu neprijatnost podneo stoički, mi zapravo insinuiramo da je čovek uspeo da izdrži neku poteškoću bez preteranih emotivnih reakcija, odnosno uznemirenosti.

Iako su Stoici često smatrani hladnokrvnim i čisto racionalnim misliocima, Stoici nisu smatrali da se čitava psiha zasniva isključivo na razumu. Kod Stoika možemo primetiti da oni jednostavno prave razliku između impulsa (“prvi utisak”) i emocije. Stoici bi tvrdili da impuls ne možemo kontrolisati, ali je emocija ono što možemo.

Stoički osvrt na negativne emocije i iskustva

Naime, Stoici su verovali da je imp in uls, odnosno prvi utisak, afekat, ono što nije u našoj moći kontrolisanja, ali su smatrali da je emocija kao svesni odgovor na prvi utisak, ono što itekako možemo kontrolisati i čime možemo svesno manipulisati.

Uzmimo primer buke, prvi utisak, frustriranost zbog toga što smo ometeni u radu može okinuti čak i neke fizičke simptome poput trzavica, knedle u grlu i slično. Ovo  je po stoicima nemoguće ukinuti, ali istovremeno smatraju da je moguće da ih ignorišemo time što ćemo ih ostaviti na periferiji pažnje, odnosno ne pridavati im na  značaju.

Kada osoba oseti nezadovoljstvo, u njenom umu se dešavaju istovremeno dve misli – utisak koji nam govori da se nešto loše desilo (primećujemo buku) i drugi, koji nam govori da li je ta buka dobra ili loša. Stav da je buka loša, neće pomoći da se situacija poboljša, naprotiv, učiniće je još gorom, osećaćemo se loše i nećemo moći da nastavimo svoj rad.

Upornom vežbom protiv svojih prvih impulsa

Sasvim sigurno nije dovoljno i lako samo promeniti stav u trenutku, na sistemskim promenama se radi dugotrajnom vežbom, što su i sami stoici praktikovali. Ove vežbe su neka vrsta preteče savremene psihoterapije.

Vežba podrazumeva da ćemo svoj fokus pomerati na nešto drugo, značajnije za naš život, svaki put kada primetimo impuls frustracije, besa ili čak tuge – recimo, nastavićemo sa radom usred buke i pomeriti punu pažnju na njega.

Krenite od malih stvari, i stalno se podsećajte da je besmisleno da prihvatamo baš sve negativne impulse  u svest. Autobus kasni, napolju je jako hladno, pada kiša, a nismo poneli kišobran – sve su ovo iskustva naše svakodnevnice koje ne treba da dozvolimo da kreiraju našu svest i emotivni doživljaj.

Kada imamo negativne emotivne reakcije mi smo zapravo podlegli svojim nadama da ništa loše ne može da se desi, samo zbog toga što to ne želimo. Po Stoicima, to je očigledno nerazumno očekivanje, jer naše želje sasvim sigurno ne kontrolišu ono kako će svet oko nas funkcionisati, loše stvari su deo ljudskog iskustva i treba ih prihvatiti kao takve.

Prihvatanje kao proces oproravka od loših emocija

Šta prihvatamo? Prihvatamo da je bol sastavni deo života, da se neke datosti ne mogu promeniti. Prihvatamo realnost onakvu kakva jeste. Prihvatamo svoje negativne emocije i ne katastrofiziramo. Učimo da podnosimo nepromenjive datosti, a energiju usmeravamo na ono što se da promeniti.

Prihvatanje nije odustajanje. Prihvatanje činjeničnog stanja je inteligentno ponašanje. Negiranje činjeničnog stanja nije inteligentno i nije korisno. To je prvi korak ka uspostavljanju kontrole nad sobom.

Da li je ovaj proces lak? Naravno da ne. Međutim, apsolutno je moguć. Prilagođavanjem svog razmišljanja i načina na koji razmišljamo o svom razmišljanju, možemo promeniti svoje emocionalne reakcije, stepen u kojem trpimo (ili ne), nivo napetosti i stresa, a zauzvrat i iskustvo bola.

Bol aktivira negativne misli. Negativne misli, negativni samogovor i naša uverenja  dovode do osećaja frustracije, besa, anksioznosti, straha, tuge, depresije, beznađa – do patnje.  Patnja se može modifikovati kada ljudi postanu svesni ove lančane reakcije i nauče kako drugačije da odgovore na svoj bol.

Proces oporavka od bola uključuje promenu negativne progresije, počev od uspostavljanja kognitivne i emocionalne ravnoteže primenom strategija prihvatanja. Ukoliko vidite da negativne misli i patnja utiče na vaš život, Beautiful Minds vas poziva na razgovor, gde ćemo pokušati da utvrdimo uzroke ovog stanja i pronađemo vežbu i pristup koji će vas osloboditi tereta negativnih emocija.

Do tada, nadamo se da ćete isprobati neku od stoičkih tehnika iz teksta i osetite njene benefite nakon upornog treninga! Ne zaboravite da je put do svakog uspeha popločan istrajnošću i disciplinom!

Diplomirani psiholozi
Jelena Stanivuković i David Ramadani