Kada se čuje reč “zavisnost” malo ko pomisli na termin “emocionalna zavisnost”. Ne čudi što je tako, jer se o ovoj vrsti zavisnosti veoma malo govori i nije toliko očigledna poput zavisnosti od narkotika, alkohla, kocke, pornografije itd. Ako ste pomislili “evo još jedne new wave psihološke izmišljotine” pozivamo vas da pročitate ovaj tekst do kraja, jer:

1. se radi o psihološkom mehanizmu koji postoji oduvek, samo što novo vreme donosi nove nazive i preciznija objašnjenja (na fiziološkom nivuo).

2. velika je šansa da i sami imate svoju emocijonalnu zavisnost.

Emocionalna zavisnost se dešava u našem centralnom nervnom sistemu. To je u osnovi ono na šta je naš nervni sistem navikao. Razmišljajte o nervnom sistemu kao o “pametnom” kompjuterskom programu koji ima osnovno input (uputstvo) da se menja i prilagođava na osnovu informacija koje dobija.

Dakle program koji ima sposobnost “učenja”.  To “učenje” je najaktivnije u samom startu od momenta formiranja embriona, preko rođenja i prvih godina života. Nastavlja se kroz rano detinjstvo, kada program (nervni sistem) “setuje” svoj “default” na  osnovu velikog broja “učitanih podataka”.

Počevši od vremena dok ste bili u stomaku, pre nego što ste rođeni, pa sve do detinjstva, kao i svako iskustvo u vašem životu, zabeleženo je u vašem centralnom nervnom sistemu. U tom smislu, sve emocije na koje ste navikli, emocije u kojima ste najčešće i najduže boravili, postavile su vaš “default” obrazac kojem nesveno težite, zato se govori o emocionalnoj zavisnosti, tj. o zavisnosti od određenog tipa emocija.  Kao i kod drugih zavisnosti, zavisnik ne mora nužno da oseća zadovoljstvo od svoje zavisnosti, ali mu je to potrebno da bi se osećao “normalno”. Normalno nije sjajna reč jer je u pitanju stanje koje je daleko od normalnog.

Međutim to je retko slučaj, jer smo odrasli u traumatičnom svetu i suočili se sa puno turbulencija, haosa i povređenosti. Neki od nas više od drugih, ali svi imamo one “inpute” u našem nervnom sistemu koje “setuju” nervni sistem na nešto drugo umesto mira i radosti. To je naša emocionalna zavisnost.

Emocionalna zavisnost se može nazvati emocionalnom homeostazom.

To je uglavnom raspoloženje u kojem najčešće boravimo i u kome se osećamo prirodno, “kao kod kuće”. Da li su ljutnja, anksioznost i strah ugodni? Ne, daleko su od ugodnog, ali su možda ono na šta smo navikli. To je poznato. Zapamtite, za naš mozak, ono što je poznato jednako je sigurnosti. Mnogi od nas su povezali osećaj sigurnost sa besom ili strahom i kontrolišućim ponašanjem, jer smo postali zavisni od hemikalija koje ove emocije nose.

Emocije se ne dešavaju u virtuelnom prostoru poput icloud-a. Emocije se dešavaju u našim telima – imaju hemijsku reprezentaciju u organizmu. Naše telo fizički postaje zavisno od hemikalija koje su predstavljene ili praćene emocijama koje osećamo. Emocionalna zavisnost, može se nazvati emocionalnom homeostazom. Iako reč homeostaza implicira ravnotežu, kada govorimo o emocionalnoj zavisnosti to je sve samo ne uravnoteženost. Ali je to stanje u kome se najčešće zadržavamo, gde se  osećamo “normalno” . To je ono što nam je poznato. A ono što nam je poznato, naš mozak prepoznaje kao bezbedno.

Hajde da prepoznamo vaš “default”. Vaše podrazumevano mesto.

Vratićemo se na našu metaforu mozga kao kompjuterskog programa. Dakle, rađamo se sa određenom količinom osnovnih podešavanja, ali softver tek treba da se programira. Iskustva iz ranog detinjstva zadužena su za najveći deo ovog programiranja.

Otprilike do sedme godine, vaša ličnost je potpuno formirana. Vaš softver je prilično programiran, iako opcija prilagođavanja softvera ostaje otvorena do kraja života i programiranje se nastavlja, ali osnovni “default” vašeg centralnog nervnog sistema je prilično uspostavljen do sedme godine.

Glavni problem je u tome što mala deca nemaju sposobnost dubljeg razumevanja (jer više kognitivne funkcije sazrevaju tek kasnije), tako da se duboki strah i stid često vrlo lako učitavaju u nervni sistem malog deteta sa malo očiglednih stimulansa. Mnogo puta se osvrnemo na svoje živote i mislimo: „To nije bilo tako strašno. Nije to bila velika stvar“, ali vaše programiranje se zasniva na vašoj percepciji iz vremena kada se događaj desio.

To znači, kako god da ste doživeli događaj – kao izdaju, kao zastrašujući, i tako dalje, on se upravo tako zabeležio u vašem centralnom nervnom sistemu. Naravno što je više bilo takvih događaja i što su oni bili propraćeniji snažnijim emocijama to su i više učestvovali u instruisanju programiranja vašeg nervnog sistema.

Kako se softver mozga programira: mozak traži značenja i definicije određenog događaja, tako da može da formira odgovore.

Ide:

1. stimulus (recimo događaj),

2. definicija (šta se ovde dešava, šta to znači za mene?),

3. a zatim odgovor (reakcija – šta radim, kako se ponašam).

To je ciklus, i taj ciklus (stimulus, definicija, odgovor) formira ono što se zove neuralna mreža. Neuralne mreže se formiraju uz pomoć neurotransmitera koji su poput glasnika koji formiraju veze u našem mozgu. Tako učimo.

Neurotransmiteri pokreću hemikalije koje doživljavamo kao emocionalne senzacije. Kada imamo odeđeni stimulus, definiciju i odgovor koji se iznova i iznova ponavljaju mi formiramo jake neuronske mreže koje počinju da funkcionišu bez našeg svesnog i voljnog uplitanja. Postaju naše automatske reakcije i ne samo to – naš način gledanja na realnost.

Emocionalno stanje, ta hemijska realnost koju najčešće doživljavamo u detinjstvu, čini osnovu naše emocionalne zavisnosti tj. emocionalne homeostaze.

Ako ste se mnogo plašili tokom svog detinjstva, tako je ustrojen vaš nervni sistem i tu težite da idete. Ljutnja može biti sekundarna u odnosu na strah, jer, kako starimo i želimo da budemo moćniji, mnogo puta koristimo bes da maskiramo strah, da ga otupimo ili pobegnemo od njega. A ljutnja je mnogo “moćnija” emocija od straha, tuge i povređenosti. Kada smo ljuti imamo osećaj “kontrole”.

Emocionalna zavisnost je pokušaj održavanja ravnoteže između stalno promenljivih uslova ili čak haotičnih uslova kako bi se sačuvala energija i kako bismo ostali “bezbedni”. „Bezbedni“ pod znacima navoda jer to nije prava bezbednost. To je stanje koje je poznato vašem mozgu. Poznavanje je sigurnost, čak i ako je poznavanje izuzetno nefunkcionalno.

Kako starimo i naše okolnosti se menjaju, naša tela i mozgovi pokušavaju da nas stalno vraćaju u isto poznato emocionalno stanje. Tražimo situacije ili ih stvaramo, ili reagujemo na situacije da bi smo se stalno vraćali na sigurno. Ako je naš nervni sistem oblikovan sa strahom ili stidom, to je mesto gde naše telo neprestano pokušava da nas vrati da bi nas zaštitilo. Zapamtite da mozak izjednačava poznato sa sigurnim.

Razumevanje svoje emocionalne zavisnosti pomaže nam da odredimo svoju polaznu tačku kada pokušavamo da postanemo svesni i da promenimo svoje “automatske” emocionalne odgovore.

Kada utvrdimo, identifikujemo svoje podrazumevano emocionalno stanje, odatle je moguće utvrditi pogrešne pretpostavke koje podstiču samosabotirajuće ponašanje.

Kada se trigerujete (imate svoj “okidač”), u koju emociju idete? Da li pređete na okrivljavanje drugih, samosažaljenje, ljutnju ili katastrofizaciju i anksioznost? To je vaš default program i vaše naučeno ponašanje. Prvi korak je da osvestite da se o tome radi.  Drugi korak je suprotstavljanje. Suprotstavljanje, da bi bilo najefikasnije, treba da ide u dva pravca.

Prvi je kognitivni – suprotstavljate se automatskim mislima i pretpostavkama koje vam se javljaju tako što ispitujete njihovu istinitost i korisnost.

Primer: Da li je ovo zaista toliko strašno? Da li imam dokaz da je moja pretpostavka da me baš niko ne voli istinita? Šta dobijam razmišljanjem da nikada neću uspeti? Ovo (ako se ispravno i dugotrajno uvežbava) treba da promeni ako ništa drugo bar intenzitet emocije koju osećate. Na primer,  umesto panike osećate umereni strah ili umesto besa zdravu ljutnju. Na naprednijem nivou uključivanja racionalnog razmišljanja i logike bićete u stanju da promenite i kvalitet emocije. Tada ćete umesto nezdravih osećati zdrave emocije (umesto besa – nezadovoljstvo, umesto krivice – kajanje, umesto straha – obazrivost itd).

Ovaj proces se zove kognitivno restrukturiranje.

To je ono što se zapravo dešava u procesu RE&KBT psihoterpije a nekada je moguće i samostalno (uz odgovarajuću literaturu) postići ovu promenu. Kada se desi kognitivno restrukturiranje, onda sledeći korak nije ni potreban jer kad postignemo zdravu (umesto nezdrave) emociju mi zapravo više nemamo automatske bihejvioralne reakcije se u našem telu izlučio drugačiji hemijski koktel (u skladu sa zdravom emocijom) koji nas motiviše na zdraviju i konstruktivniju reakciju.

Drugi pravac je suprotstavljanje naučenim emocionalnim odgovorima, takozvanim automatskim reakcijama. To neće biti lako. U trenutku kada se desi vaš “okidač” gomila hemikalija se već pokrenula u vašem telu i spremila vas za vase uobičajeno reagovanje. Odreagovati suprotno od onoga na šta nas navodi naše telo je jako teško. Osećaćete snažnu agitaciju koju svesnom kontrolom treba da supresujete. Imate mogućnosti, opremljeni ste  “alatkama” koje vam to mogu obezbediti (centar za svesnu kontrolu i inhibiciju impulsa). Imaćete utisak da je gotovo nemoguće. Istina je da je vrlo moguće, samo je to nešto potpuno novo za vas i više vam energije treba da se oduprete naučenim šablonima nego da im se prepustite. Zato je važno uvežbavanje i istrajavanje.

Ako vam je teško da prepoznate koji je vaš okidač i u koju emociju vas vodi, evo još nekoliko saveta kako da uspete u tome:

Obratite pažnju na trenutke kada osećate neku određenu emociju.

Iako ovo zvuči jednostavno, zapravo je veoma teško jer, kao što smo rekli, retko posmatramo svoje emocije pre nego što odgovorimo na njih. Možda mislite da nemate emocionalnu zavisnost jer vam se čini da je to samo deo „vas“. Ovaj korak je važan zato što nam pomaže da osvestimo podsvest. Obratite pažnju na to kako se osećate u svakodnevnim situacijama dok, na primer, listate Instagram. Obratite pažnju kako se osećate u društvu svojih najbližih. Ako se osećate loše u nečijem prisustvu uporedite taj trenutak sa trenutkom kad ste se sjajno osećali u društvo nekoga drugog i koja je zapravo razlika. Primetite sve obrasce i zapišite ih. Ovo vam može dati neke “signale” koja je vaša “nezdrava” emocija, i koji je događaj koji ju je aktivirao. Kroz beleške i kasniji uvid možete uočiti koja se emocija najčešće javlja.

Pitajte nekoga kome verujete: kroz ranjivost dobijamo uvid.

Ako imate nekoga u svom životu kome verujete i ko je spreman da bude otvoren i iskren prema vama, pitajte ga da li bi vam pomogao da lakše uvidite neke svoje obrasce i ponašanja kojih možda niste svesni. Recite im da ste se posvetili sebi i da radite na svom ličnom napredku i vidite da li možda često prepoznaju određeno emocionalno stanje kod vas.  Drugi ljudi mogu da vide ono što mi ponekad ne možemo da vidimo u sebi. Tuđi uvid zapišite i uporedite sa onim što ste prethodno zapisivali.

Posvetite se dnevnoj 5-minutnoj meditaciji:

30 dana posvetite se 5-minutnoj meditaciji bez obzira na okolnosti u kojima se nalazite. Posmatrajte svoja osećanja i emocije koje se pojavljuju dok pokušavate da posmatrate svoje misli. To ne mora da bude klasična meditacija, niti mora nužno da traje 5 minua. Dovoljno je da se osamite, zatvorite oči i budete sami sa sobom i 20 minuta. Važno je da tad pratite koje misli i emocije vam se javljaju. Vrlo brzo ćete moći da uvidite šta vas muči – da li je to ljutnja, frustracija, zavist… Ili možda neki određeni strah ili tuga zbog nečega?

Još jedna bitna stvar koja je jako važna kada se suprotstavljamo automatskim mislima i oformljenim neuralnim mrežama… Obratite pažnju na ishranu. Mozak je organ kojem je potrebna energija, i koji neprestano stvara nove puteve, regeneriše ćelije i pokreće i povezuje neurone bezbroj puta u danu. Pošto se neurotransmiteri i hormoni poput serotonina prvenstveno stvaraju u crevima, hrana postaje najveća terapija za zdrav mozak. Kada radite na novoj navici, važno je da imate pravilnu ishranu kako biste podržali proces.

Potrudite se što više možete da konzumirate zdrave namirnice! Za one koji ne znaju, creva u velikoj meri utiču na na naše raspoloženje i opšte zdravlje. Između gastrointestinalnog trakta i mozga je utvrđen sistem komunikacije. Oni komuniciraju preko vagusnog nerva i studije su pokazale da je stanje creva povezano sa anksioznošću, depresijom, poremećajima raspoloženja i autoimunim bolestima. Naša funkcija creva može dosta da nam kaže o našem raspoloženju i psihičkom zdravlju i zbog toga je, između ostalog, hrana koju konzumiramo i naš životni stil jako važan!

Tim u psihološkom savetovalištvu Beautiful Minds, može vam pomoći na putu do otkrivanja i prekidanja vaše emocionalne zavisnosti. Bitno je da znate da se svaki obrazac ponašanja da promeniti i da postoji rešenje za uklanjanje simptoma nezadovoljstva. Mi smo tu za vas da vam pomognemo da nezdrave emocije, ukoliko ih osećate, pretvorite u zdrave!

Ukoliko želite samostalno da radite na raskidanju starih obrazaca emocionalnog reagovanja naš online kurs vam može pomoći u tome!

Kurs “Emocionalna inteligencija” je osmišljen tako da kroz precizno dizajnirane tehnike utvrdite svoje stare automatske (nefunkcionalne) reakcije i zamenite ih novim, korisnim reakcijama koje su zdrave za vas.

Dobra stvar je što ne morate da imate nikakvo predznanje niti da ste upoznati sa svojim emocijama. Krećemo od samog početka a krajnji rezultat je znatno povišena emocionalna inteligencija i psihološka otpornost.

Na taj način ćete svesno i namerno menjati svoja “default” podešavanja mozga sve dok se ne oslobodite starih uverenja i reakcija. Kliknite OVDE za više informacija o kursu.