Počinje još jedna godina, a sa njima i svima dobro poznate – novogodišnje odluke. Iako se veliki broj ljudi nađe u problemu onda kada treba da postigne svoje isplanirane ciljeve, primećujemo da se tradicija donošenja novih odluka, ponavlja iz godine u godinu.

Ne samo kada  je reč o novogodišnjim odlukama, sa sličnim problemima se suočavamo sa svakim : ”Počinjem od ponedeljka”,  ”Na proleće” ili ”Samo još nešto da se desi i krećem”.

Nakon  svega sledi logično pitanje zašto imamo potrebu da postavljamo ciljeve, čije izvršenje prolongiramo, i  od kojih na kraju, neretko – odustajemo. Da li je reč o našoj nesposobnosti da ih postignemo ili je reč o nekim drugim faktorima koje propuštamo da uvidimo?

U nastavku teksta, saznajte zbog čega imamo problem sa istrajnošću, prilikom dolaženja do postavljenih ciljeva i odluka, kao i kako u budućnosti ispraviti česte greške koje ljudi prave prilikom postavljanja svojih ciljeva.

Važno je biti svestan svojih ljudskih ograničenja

Ukoliko ste i sami jedan od ljudi koji često postavljaju ciljeve koje ne mogu da ispune, znajte da niste jedini, te ne brinite – samo ste čovek.

Ljudi su kompleksna bića koja konstantno projektuju za sebe bolju budućnost, ali su često nesvesni ograničavajućih uverenja koja ih vuku nazad, kao i nedostatka praktičnih veština za planiranje i postizanje želja.

S jedne strane imamo kapacitet i sposobnost da zakoračimo u budućnost, zbog čega nam postavljanje ciljeva prirodno dolazi, dok s druge strane, ono sa čim imamo problem je takozvani “produženi trud” i fokus koji su potrebni za njihovo izvršenje.

Zbog toga mnogi naši ciljevi često ostaju samo neostvareni snovi na gomili svih nerealizovanih ideja i naših želja za boljim sutra.

Motivacioni sistem u tesnoj vezi sa evolucijom

Naš mozak je složen. Opremljeni smo motivacionim sistemom koji je zasnovan na strahu čija je osnovna funkcija izbegavanje bola i približavanje zadovoljstvu. Ova funkcija mozga, imala svoju evolutivnu ulogu, potrebna nam je da bismo preživeli.

Ovaj motivacioni sistem, gura nas da potražimo hranu kad smo gladni ili vodu kad smo žedni. Njemu treba neposredna gratifikacija (potkrepljenje) da bi znao da je na pravom putu.

Recimo, kada je pračovek izlazio iz pećine u potrazi za vodom, svaki put kada bi naišao na izvor, u njegovom mozgu bi se izlučio dopamin (sistem za nagrađivanje i za motivaciju) što stvara dobar osećaj i čitav proces ostaje memorisan ”kao dobar put i način za zadovoljenje potrebe”. Čovek bi tako nastavio da ide istim putem po vodu.

S druge strane kada bi naišao na situaciju opasnu po život, npr. da na putu do izvora vrebaju smrtonosne zmije, taj strah koji bi čovek doživeo (aktivira se amigdala i spušta se nivo serotonina), ostao je ”fotografisan” u mozgu kako bi osigurao da čovek više nikada ne ide tim putem po vodu.

Kako ovaj sistem funkcioniše danas?

S jedne strane imamo prefrontalni korteks evolutivno najmlađi deo mozga koji nam omogućava apstraktno mišljenje, metakogniciju, tj. ”mišljenje o mišljenju”, zamišljanje budućih i proživljavanje prošlih događaja.

Zahvaljujući prefrontalnom korteksu, možemo da zamišljamo budućnosti, postavljamo kompleksne ciljeve, fokusiramo i delimo pažnju, premeštamo je sa jednog projekta na drugi, simultano radimo nekoliko stvari odjednom, nadgledamo svoje ponašanje i korigujemo greške.

Zvuči sjajno, zar ne?

Međutim, najveća čovekova prednost je ujedno i njegova slaba tačka ako se ne stavi pod kontrolu.

Kada razmišljamo o ciljevima, ovaj sistem često preuzima putovanje od vizualizacije do završetka cilja. U situacijama u kojima smo pozvani da izađemo iz zone komfora, često nas sopstvene vizualizacije katastrofalnog ishoda mogu uplašiti.

Problem nastaje kada mi interprtiramo kao strašno nešto što zapravo nije leglo smrtonosnih zmija i nije opasno po život. Mozak ne zna razliku – da li je opasnost realna ili zamišljena, pamti samo osećaj straha i pokreće ceo zaštitni sistem koji treba da prevenira ponono izlaganje “strašnoj situaciji”.

Tada po automatizmu (jer se aktivirao sistem za preživljavanje), ulogu preuzimaju primarne funkcije mozga, koje nas navode da izbegnemo opasnost po svaku cenu, te nam se javljaju misli poput: ”Odustani! Preteško je, opasno je, pronađi nešto lakše, nešto lagodno.”

Kako prevazići ovakve misli?

Ključno je prevazići svesnim naporom ovakvo automatsko razmišljenjanje koje nas je uvelo u strah. Logičnim preispitivanjem neistinitih uverenja koja gajimo, možemo dosta poboljšati našu situaciju.

Postavljanjem pitanja sebi: ”Stvarno? Zaista misliš da je toliko strašno pokušati novi posao? Šta je najgore što može da se desi? Koliko drugih ljudi je uspelo, da je toliko nemoguće ili strašno niko nikada ne bi imao svoj biznis? Biće teško? Naravno, ali da li se napor isplati na kraju?”

Stari sistem vs novi sistem

Rekli smo da stari, odnosno primarni sistem, funkcioniše po principu nagrade i kazne. Nagrada je neophodna da bi mozak prepoznao da se krećemo u dobrom smeru. To je onaj momenat kada pokušavamo nešto da napravimo i ako vidimo da ima pomaka – imamo i energiju da nastavimo dalje, ali ako nema pomaka odustajemo, jer nam mozak šalje signal da očigledno nismo na dobrom putu.

Međutim šta se dešava kada su naši ciljevi kompleksni i kada nas nagrada čeka tek na kraju dugog puta? Kada smo pozvani da se prolongirano fokusiramo i trošimo energiju zarad nagrade koja će doći tek mnogo kasnije? To je momenat kada većina odustaje! Kada postane teško, a nema spoljašnjeg potkrepljenja.

Tada nas primarne funkcije mame zadovoljstvima koja pokušavamo da izbegnemo zarad ostvarivanja cilja – poput izuzetnog čokoladnog dezerta koji čeka da se pojede, iako nam je cilj bio da smršamo 7 kilograma u narednih 3 meseca.

Jer mi smo već na dijeti nedelju dana i nema rezultata. Tako se predajemo strarom sistemu, pokleknemo i često osećamo olakšanje u trenutku. Dopamin se izlučio, dobar je osećaj, mozak pamti daj dobar osećaj i mi smo u ciklusu donošenja loših odluka – dugoročno gledano.

Kako izaći iz začaranog kruga?

Posto znamo da naš organizam reaguje na potkrepljenje, u situaciji kada nema spoljašnjeg potkrepljenja, kao npr. nema ocene 5 za dobar sastav (jer nismo više u školi), nema povišice ili reči pohvale od šefa (jer smo, recimo, samozaposleni), nema nikoga da nas nagradi, potapše po ramenu i kaže ”Hej, odlično ti ide! Samo tako nastavi”.

To je trenutak kada moramo sami sebe da nagrađujemo, hvalimo i tapšemo po ramenu.

Ako ste postavili cilj i potpuno je jasno da ako uradite niz koraka i ponašate se na određeni način to će dugoročno biti sjajno za vas – morate sebe nagrađivati posle svakog koraka (ni premalog, ni prevelikog). Morate sebi govoriti: ”Svaka čast za danas, bilo je teško ali uspela/uspeo si! Idemo dalje!”

Dvostrani pristup pri određivanju ciljeva

Nagrađivati sebe i tapšati se po ramenu, može na prvi pogled delovati kao jednostavno rešenje, međutim, dešavaju se relapsi i vraćanju starim navikama. Neki od nas se tada trgnu iz trenutnog transa i vrate na pravi put uz pomoć volje.

Ali većina pogoršava lošu situaciju pobijajući sebe ili radeći više onoga što ne bi trebalo da radimo jednostavno zato što smo „propali“ ili ubeđujući se da cilj uopšte nije vredan postizanja.

Ako vam bilo šta od ovoga zvuči poznato, možda će vam baš dvostrani pristup pomoći da postavite ciljeve koji su realni i izgradite prakse koje će vas pokretati na tom putu.

#1 Pravilno odredite svoje ciljeve

Problemi sa realizacijom često kreću upravo od loše postavljenih ciljeva.

Zbog toga je važno odgovoriti sebi na nekoliko sledećih pitanja, koji će vam dati odgovor u vezi toga da li su vaši ciljevi pravilno određeni u samom startu.

Da li su vaši ciljevi lični?

Iznenadili biste se koliko često se naši ciljevi zasnivaju na onome što drugi žele od nas ili onome što društvo očekuje od nas. Zbog toga i često lako odustajemo kada nova ideja ili sukobljeni cilj stanu na put.

Međutim, ako svoje ciljeve utemeljite na svojim vrednostima i dubokoj želji da napravite razliku, možete da izdržite strahove koji vas pritiskaju da izbegnete ono što najviše želite da postignete. Učinite svoje snove većim od strahova i dali ste sebi najbolji mogući početak.

Da li su vaši ciljevi dovoljno izazovni?

Istraživanja pokazuju da nas previše laki ciljevi ne drže angažovanim. Naravno, isti slučaj je sa ciljevima koji su previše izazovni. Pravo mesto je između lakog i nemogućeg, tamo gde ćemo biti u ”zoni narednog razvoja”.

Moraćemo dodatno da angažujemo raspoložive resurse, da učimo usput, možda da tražimo pomoć, ali nećemo biti potpuno bespomoćni.

Razmislite o svom cilju i razmislite o veštinama koje ćete morati da razvijete, kao i o unutrašnjim i spoljnim resursima koje ćete morati da iskoristite, da biste bili angažovani u postizanju svog cilja.

Da li su vaši ciljevi specifični?

Napravite razliku između namere i cilja. Iako namera može biti nešto veoma plemenito, kao što je prosvetiteljska ideja čovečanstva, cilj mora biti dovoljno konkretan da vas pozove na odgovornost. Šta ćete učiniti da napravite razliku? Do kada ćete to učiniti? Kako ćete znati da ste postigli svoj cilj? Kakvu merljivu razliku ćete videti? Što konkretniji odgovor date, veće su vam šanse za uspeh.

#2 Pratite svoju efikasnost

Zanimljivo je to da istraživanja pokazuju da je verovanje u sopstvenu efikasnost, odnosno uverenje da “mi to možemo”, jedan od presudnih faktora u postizanju naših ciljeva.

 „Bez obzira mislite li da možete ili mislite da ne možete – u pravu ste“, Henri Ford. 

Postoje stvarni koraci koje možete preduzeti da biste prevazišli sumnju u sebe koja je osnova neuspeha. Setite se svih dosadašnjih postignutih ciljeva, imajte uzore, istražujte odgovarajuću literaturu, i pronađite mentore koji će vam pomoći da razvijete veštine i strategije za postizanje ciljeva.

Da li ste stvorili hijerarhiju ciljeva?

Što više ciljamo, to se više uzdižemo do svog punog potencijala. Ali ove velike ciljeve treba podeliti na manje korake kako se ne bi dezorijentisali ili uplašili. Stvaranje hijerarhije ciljeva je sjajan način za to, gde je cilj podeljen na srednjoročne i kratkoročne ciljeve koji deluju kao prekretnice.

Dobar je savet da imate jasan plan dnevnih akcija koji vas vode do svake prekretnice. Imajte definisne rokove za ostvarivanje svih podciljeva kako biste mogli pratiti svoj progres. Ne zaboravite da se nagrađujete za svaki realizovan mali cilj!

Da li imate plan za crne dane?

Prepreke su prirodni deo svakog plana, ali i života kao takvog. Sećate se priča starijih o resursima za “crne dane”? Razmislite šta bi moglo da ”se ispreči”. Razmislite kada će vam biti najteže i napravite plan šta ćete preduzeti u tim trenucima. 

Napravite spisak ljudi kojima ćete se obratiti kada postane teško, tako da budete spremni kada vas stare navike podstaknu da odustanete ili na neki drugi način sabotirate svoj uspeh.

Zapamtite da su teškoće sa kojiima se susrećete na temu ostvarivanja ciljeva teškoće društva u celosti – niste jedini. Setite se da se ciljevi nikome nisu ralizovali lagano, sami od sebe, uspeh nije ”pao s neba”. To što nama sa strane često izgledna da je nekom drugom bilo lako ili lakše, ne mora nužno biti tačno.

Treba imati ”alat” za postavljanje ciljeva i monitoring, a to je veština, kao i svaka druga i ona se uči. Sa ovim pristupom, postavljanje i postizanje ciljeva na poslu, u vašim vezama i vezanim za vaše zdravlje i dobrobit mogu postati deo vešeg života.

Prepoznali smo potrebu i odlučili da sami kreiramo taj “alat” za postavljanje i ispunjenje ciljeva. Samo, nismo se zadržali na prostom planiranju vremena i obaveza već smo u njega uvrstili vežbe i odeljke za postizanje sreće i zadovoljstva u svim životnim aspektima. Da, možda ste već čuli za “Moj planer sreće” jer je mnogima doneo upravo to – motivaciju, veći kontakt sa pozitivnim emocijama i zadovoljstvo sobom. Kliknite OVDE ako želite da saznate više.

Mi se nadamo da vam je naš tekst pomogao i inspirisao na postavljanje novih ciljeva u ovoj godini i njihovo uspešno realizovanje, a naše psihološko savetovalište Beautiful Minds tu je da vam pruža svu podršku i savete.

Možete nas kontaktirati da zajedno osmislimo vaš plan ciljeva, ili onda kada se osećate zaglavljeno i demotivisano – zajedno ćemo prevazići sve poteškoće!